za kamen predodređeni,
Zasukani rukavi, znoj i avgustovsko sunce,
koje prži.
Zemljo, kad si mi već savila gnijezdo,
zašto me pticom učinila nisi
da te preletim, da te preletim,
pa da te skupim pod svoja krila,
da samo moja budeš.
Ostali smo ja i gušteri
za kamen predodređeni
a kiša sprala sve što je moglo
mirisati na zemlju.
Upitam se jesu li ovi gušteri bogom dani
ili su to ljudi uplašeni svojom dubinom
pobjegli u tuđe kože?
Tijesno nam je u ovom širokom kršu
pa se guramo i mrzimo ko kerovi.
Zaplačem li, kamen će se istopiti,
i zemlja koje nema, u meni će ostati.
Jesam duboko u sebi.
Ja i gušter.
Ni komentarjev:
Objavite komentar