ni potomak slavnog slikara
ali sam umio da stvaram
prave pravcate akvarele
u sjenci tvojih trepavica.
Donosio sam krinove bijele
očiju punih egzotičnog mira
spominjao Marksa i Betovena
govoreći o svojoj nečistoj krvi
ja sam bio jedini i prvi
koji je umio da odsvira
Petu simfoniju bez istrumenta i glasa
i do bola da zatalasam
u tebi tragove sunčevih mijena.
Umirale su trave u tvojoj toploj kosi
putevi nijesu govorili ništa,
jeli smo zelene višnje
i išli bosi
skupljali kamenčiće srebrne plave
za naša buduća obdaništa.
Iza tog sna su samo ostali
mirisi ustajali
i plesnivi.
O samo sam tada ostajao da živim
kad mi je u ruke stavljala pepeo
svog voljenog salaša
mirišljave jabuke
i tajne bogatih riznica i ambara.
Sledila ptice zauvjek odletjele
ta žena bez imena i tijela
što njenim prisustvom stvaram
od očiju njenih akvarele...
Ni komentarjev:
Objavite komentar